Comparing Obama and Reagan’s economic records

James Pethokoukis and Joe Weisenthal have been arguing over who presided over the more impressive recovery: Barack Obama or Ronald Reagan?
This is, I think, a mostly useless exercise. Obama and Reagan presided over different kinds of recessions that began at different times and ended in different ways. Imagine you had two doctors, one who had treated a patient for a drug overdose, and another who was treating a patient who recently suffered a heart attack. Would flatly comparing the speed of the two patients’ recoveries tell you anything about the doctors? Of course not. So too with Obama and Reagan. But if you do want to compare the two presidents, here are some things to keep in mind:  nastavak...

Ko nas izdržava?

Prenosim moj najnoviji tekst za nedeljno izdanje novosadskog Dnevnika. Tekst možete pogledati na 4 strani elektronskog izdanja. U tekstu se bavim javnim finansijama, tržištem rada i sumornom statistikom.

Nostalgie - obavezno pogledajte

sa nastavcima, koje nije pisao Gordan Mihic

за Политику за среду: Јесте банка за развој, али – корупције

Највише волим законе који немају казнене одредбе, ти су најбољи. Ево, рецимо, овај нови закон о развојној банци Србије. Њиме се формира државна банка која ће моћи да пласира капитал од (најмање, кажу) 400 милиона евра – колико две Марфин банке, или Алфа банка, рецимо.
Само, за разлику од ових, нормалних банака, у којима би директор летео кроз прозор ако би се банка приближила зони губитка, или би им Народна банка одузела дозволу за рад ако нешто дебело згреше, овде то не може да се деси. Народна банка неће ни бити надлежна за развојну банку, тако су решили.
Да их ни други не би дирали (рецимо, стечајни управници или неки други гњаватори) још су лепо у закон ставили да развојна банка не може да оде у стечај нити у ликвидацију, ма шта радили и ма како пословали. Тако да народу као заштита од злоупотреба или арчења ових 400 милиона евра остаје једино Бранкица Станковић, ако јој понестане тема за Инсајдер и ако јој буде згодно да се баш тиме позабави. Ето.    nastavak

What Do We Know about Monetary Policy that Friedman Did Not Know

CharlesWyplosz
In many respects, modern monetary policy remains largely framed by Milton
Friedman’s writings. This concerns the fundamental view that price stability is
the central bank’s key responsibility and that the output or unemployment gaps
are, at best, temporary objectives. Many details of the channels of monetary
policy described by Friedman and Schwartz also remain central to central bank
operations. On the other hand, today’s central banks deal with issues that have
surfaced over the last three decades, many of which are not yet fully resolved.
The crisis of the 2000s has led to unprecedented actions by central banks around
the world which previously would have seemed impossible or outright nonsensical....
nonsensical...

letnje škole, seminari, preporuke

U Pragu se već dvadesetak godina organizuje letnja škola AIPES (American Institute in Political and Economic Systems). Ovo je svakako predivno iskustvo i šansa za mlade ljude i studente završnih godina studija. The Fund for American Studies koji organizuje ovu školu takođe organizuje još letnjih programa i programa stažiranja. Rani rok za prijavu za AIPES i IIPES je 31. januar 2012.

Ukoliko ste sada druga ili viša godina, ovog proleća možete da se prijavite na jednogodišnji program dodiplomskih multidisciplinarnih akademskih studija (DAUS) na Beogradskoj Otvorenoj Školi. Ovo je fenomenalna prilika da upoznate sjajne studente sa drugih fakulteta, za mnogo dobrog druženja, napravite dobre akademske i poslovne kontakte i naučite mnogo o političkim pitanjima, EU, filozofiji, akademskim i soft veštinama (mnoga od ovih znanja i veština može vam pomoći u vašoj budućoj karijeri ekonomiste). Rokovi za prijavu nisu fiksni, ali toplo preporučujem da posetite BOŠ na 16. spreatu palate Beograd i tamo se raspitate o detaljima. Ja sam bio XVII generacija i mogu vam dosta pomoći oko aplikacija i informisanja.

Prijatelji iz Libertarijanskog kluba ostvarili su ideju o do sada najvećem projektu. Akademija Liberalnih Politika će trajati jedan semestar od sredine februara do sredine juna. Prijave su do 1. februara. Znajući ko organizuje, ovo je prava poslastica za mlade i ambiciozne studente.

Prošlog leta imao sam fenomenalnu priliku da prisustvujem seminaru koji organizuje Institute for Humane Studies. Oni organizuju čitav niz letnjih škola i programa stažiranja. Rok za prijavu na letnje škole je 31. mart 2012.

Sledeća dva linka su za studente koji su upoznati sa austrijskom ekonomskom školom i želeili bi da prošire znanja iz ove oblasti:

Mises Institut iz Alabame, SAD, svake godine u julu organizuje Mises University, najveći skup libertarijanskih ekonomista. Ovaj simpozijum toplo preporučujem onima koji imaju nameru da se dalje bave austrijskom ekonomijom, političkom filozofijom ili anarho-kapitalizmom. Poslednji rok za prijavu 6. april 2012.

Odlične seminare organizuje i Foundation for Economic Education. 

Да Божа ипак повуче оставку?

Доживесмо, коначно, и то да један потпредседник владе уради оно што је милион пута најавио да ће да уради. А најављивао је да ће поднети оставку ако Србија деветог децембра не добије статус кандидата за приступ Европској унији. Ипак, премијер је одмах био против тога: „Разговараћу са њим и покушаћу да га убедим да оставку повуче, јер не видим да је он лоше радио”. А ми видимо. Није само Ђелић „неопрезно најављивао датум”, него му је у тим честим тренуцима неопрезности читава влада климала главом!

И шта сада? Сада се нама, Србима, пружила прилика да видимо шта на делу значи та већ излизана реч „транспарентност”. Јеси ли нешто најавио? Јеси. А јеси ли затим тако и поступио? Одговор може бити само „јесам” или „нисам”, одговору као што је „само је неопрезно најављивао датум” овде стварно нема места... nastavak

NY Times o nobelovcima

Prenosim vam poprilično dug tekst o novim nobelovcima, Profesoru Simsu sa NYU i Profesoru Saregentu sa Prinstona. (LINK)

hoce li dolar da unisti evro

"ако евро опстане, преживи овај велики тест, долар би могао полако сићи сa пиједестала водеће светске резервне валуте, могао би изгубити ексклузивитет који већ дуго има и постати само једна од важнијих валута.."

ova tabela najbolje govori o tome koliko evro unistava dolar. Interesantno je pogledati na istom linku da je nemacka marka imala skoro isti, tj. tek nesto manji udeo u razmeni nego sada dolar. v Obratite samo pažnju na to da je  zbir učešća svih valuta 200, tako da biste dobili udeo valute treba da sve veličine podelite sa 2, pa se onda vidi da dolar učestvuje sa preko 40%, evro sa oko 20, a da je skoro 17% bilo učešće nemačke marke...

Dakle, ako je Katic u pravu, sledeci zadatak za SAD bi bio da kada unisti evro lepo krene da unisti jos i Nemacku, jer se tu krije glavni neprijatelj! Rat se, dakle, nastavlja...

da je bila moja sreda kad je marko oslobodjen, eeeee

opet bi bio oslobodjen...

 

Dulić: Mrkonjić zna da je pogrešio kad je dao podršku „pet M“ 

sta je ovo, ljudi?

Ekonomisti su krivi, kaže engleska kraljica

U stvari, kraljica je samo postavila pitanje: kako to da niko nije predvideo finansijsku krizu? Da ova činjenica ekonomiste diskredituje (naročito one koji kritikuju rad vlade) to je rekao naš predsednik i zapitao sve ekonomiste i analitičare koji kritikuju rad vlade zbog čega na vreme nisu upozorili kakva se opasnost sprema.

Sad, pošteno govoreći, poruke sa engleskog dvora i sa Andrićevog venca u stvari su iste: mnogo ste mi vi stručni, kad ni krizu ne umete da predvidite! Ali za razliku od Britanije, gde su ekonomisti zatrpali kraljicu ljutitim odgovorima, u Srbiji ekonomisti ćute... nastavak

prica o dva italijana

A tale of two Italians

One could doom the euro; another could save it

IN AUGUST Silvio Berlusconi, Italy’s prime minister, received a chilling letter. It warned him that “pressing action by the Italian authorities is essential to restore the confidence of investors”. It set out a blueprint for privatisation and economic liberalisation, urging cuts in government spending so that the budget could be balanced in 2013, a year earlier than planned. This diktat was signed by Jean-Claude Trichet, president of the European Central Bank, and his Italian successor, Mario Draghi, who takes over on November 1st. The threat was clear: the ECB would help Italy only if the prime minister took action to bring down its vast debt.
Mr Berlusconi adopted a new austerity budget (with some dubious numbers) but did virtually nothing to accelerate Italy’s sclerotic growth. So on October 23rd, at the first of two European summits intended to deal with the euro’s crisis, he was told by Germany and France to come up with a credible reform plan in time for the next summit, three days later. “Italy has to save itself,” says one German official. If Italy does perish, the euro dies too.

Partly for that reason, Europe’s leaders do not have a great deal of leverage over Italy. But humiliation has had a certain effect. At a press conference after the first summit, Angela Merkel and Nicolas Sarkozy were asked whether they were reassured by Mr Berlusconi’s promises. The German and French leaders hesitated, stole a glance and smirked. The room burst into laughter. Rarely has a leader—from a founding member of the European Union, no less—been treated so disdainfully by his peers. George Papandreou, the Greek prime minister, is regarded more with pity than with anger. José Luis Rodríguez Zapatero, Spain’s prime minister, has regained respect for belatedly pushing through reforms that cost him his leadership.
Mr Berlusconi’s friends feigned indignation at his treatment; supporters organised a “laugh-in” outside the French embassy in Rome (Germany commands greater courtesy). But even Mr Berlusconi does not appear to take himself seriously. The prime minister returned to Brussels with a letter long on self-justification and promises, most old and some new. But even his minor concessions are endangering his coalition. Mr Berlusconi blames Umberto Bossi, leader of the Northern League, for holding back pension reform. Mr Bossi, in turn, accuses Mr Draghi of trying to unseat the government. The ECB’s letter, Mr Bossi says, was “a fusillade against Berlusconi”. The euro’s future could thus be determined by the actions of two Italians: Mr Berlusconi, the buffoon who may kill it; and Mr Draghi, the technocrat who may be the last man able to save it. Their new relationship may not start well; Mr Berlusconi broke off from discussions during the October 26th summit to tell an Italian television show that the euro was “a currency without a central bank behind it”.
Mr Berlusconi rose from the collapse of Italy’s old political order following the fall of the Berlin Wall and a succession of corruption investigations known as Mani Pulite (Clean Hands). He launched his own party; as a media mogul, he seemed fresh and dynamic. Court cases over alleged financial wrongdoings were an irritant but, in a country with widespread fraud and tax evasion, hardly fatal. At least, thought many, Mr Berlusconi might bring entrepreneurial vigour to government; his ribald comments about women were, well, part of being an Italian male.
Set aside for a moment the squalid allegations of bunga-bunga parties. Mr Berlusconi’s greatest failing has been his inability to reform the Italian economy despite ruling with a comfortable majority. Some saw him as a new Margaret Thatcher, but his economic liberalism was shallow; he perpetuated the old clientelism without the old parties. True, he has benefited from a weak opposition. But over time former allies, such as the Catholic church and business leaders, have turned against him.
Some bits of excellence survive in Italy, such as family firms in the north of the country. In public life, the Bank of Italy is the last refuge of professionalism. It is as if Italian politicians have understood that, however much they mismanage the state, the central bank must be allowed to do its job. It is hardly unblemished (one ex-governor is appealing against a jail sentence), but it has produced a technocratic elite of sorts. It has bequeathed presidents and prime ministers (Carlo Azeglio Ciampi, an ex-governor, served as both) when trusted neutral figures were needed.
Mr Draghi is not entirely of this world: he served in the finance ministry, and also spent time in the private sector (at Goldman Sachs). Yet as the Bank of Italy’s outgoing governor he has taken on its aura of competence and independence. He will preside over the ECB at a time of peril. Mr Trichet stretched his mandate by buying the bonds of distressed euro-zone states. He did so reluctantly, urging governments to take over the burden. But treasuries are short of money, and may never be able to protect large countries like Italy. If the firewall fails, only the ECB’s unlimited fount of liquidity can quench the flames. Will Mr Draghi dare use it against the wishes of his biggest shareholder, Germany?
Povera Italia
Nobody wants to test the proposition. It would help if Italy itself were less flammable. Yet Italy is stubbornly resistant to reform. The indolent political generation brought forth by Mr Berlusconi may finally be booted out, but there is no obvious replacement. One idea is to resort, as in the past, to a technocratic government to implement EU-inspired reforms, with support from all sides.
So 150 years after Italy cast off foreign rule and won independence, the country still needs the vincolo esterno, the “external constraint”. For a time the role was played by the Americans and Europe. Now the constraint has an Italian name, Mr Draghi. If the euro is to survive, the ECB’s new boss will need to save his country not just from the markets, but also from its politicians.

OKTOBAR 2 REZULTATI

--  SU OVDE --

MENKJU U NY TIMESU

Economic View

Four Nations, Four Lessons

The recent economic histories of four nations are noteworthy: France, Greece, Japan and Zimbabwe. Each illustrates a kind of policy mistake that could, if we are not careful, presage the future of the United States economy. Think of them as the four horsemen of the economic apocalypse.
Let’s start with Zimbabwe. If there were an award for the world’s worst economic policy, it might well have won it several times over the past decade. In particular, in 2008 and 2009, it experienced truly spectacular hyperinflation. Prices rose so fast that the central bank eventually printed 100 trillion-dollar notes for people to carry. The nation has since abandoned using its own currency, but you can still buy one of those notes as a novelty item for about $5 (American, that is). NASTAVAK OVDE

PROLAZNOST

Шест немогућих ствари пре доручка

„Човек не може да верује у немогуће”, рече Алиса. „Усуђујем се да кажем да се ниси пуно трудила”, рече Краљица. „Када сам била твојих година, то сам радила пола сата сваки дан. Понекад сам поверовала чак у шест немогућих ствари пре доручка”. ( Луис Керол, „Алиса у Земљи чуда”).

Ево мојих шест предлога, поштовани публикуме.

Не морамо да трампимо Косово за чланство у Европској унији. Како нам лепо лече немачки амбасадор Мас, Немци су прошли кроз исто искушење. Ни Западна Немачка у свом уставу никад није признала Источну Немачку, али су ипак (за разлику од нас) нашли начина да сарађују са ДДР, и то не само у Уједињеним нацијама, него свуда редом. Верујем да је то сасвим упоредив пример. Jер у Источној Немачкој у ствари нису ни живели Немци, него Руси, који су најпре све Немце оданде протерали у крвавим ратним сукобима, да би се на крају с њима ујединили и живели срећно, мада не баш до краја живота. По речима канцеларке Меркел, срећу кваре имигранти, „мултикулти” концепција једноставно не функционише. Проблем, у ствари, настаје тек кад се међу Русе и Немце умеша неко трећи, који неће да се интегрише. Значи, тога се треба чувати, размишљам. Наставак ...

OKTOBAR 1 REZULTATI

--- SU OVDE ---

NOBELOVA NAGRADA ZA EKONOMIJU

 

SARGENT                                                                SIMS 

Slobodni i Odgovorni (2011)

Poštovane kolege, na internetu je postavljen novi film u produkciji Liberatirjanskog kluba. Film "Slobodni i Odgovorni" je posvećen političkim idejama libertarijanizma (klasičnog liberalizma) odnosno ekonomskim, socijalnim političkim posledicama političke filozofije libertarijanizma. Prethodno su snimili 2008. godine film "Odgovori Slobode". Dokumentarni filmovi su jedan od najmoćnijih medija za prenošenje različitih političkih ideja. Toplo preporučujem da pogledate, promislite i rkitikujete oba ova filma.

valutni ratovi - currency wars

SEPTEMBAR 2011 - Konačni rezultati

SEPTEMBAR 2011 - Konačni rezultati

upis ocena će biti u utorak 27. septembra u 10h u kabinetu 510

zadaci se mogu pregledati nakon završenog upisa ocena

STUDENTI TREBA DA DONESU ISPITNU PRIJAVU

NAKO TOGA STUDENTI KOJI SU POLOŽILI U PRETHODNIM ROKOVIMA MOGU UPISATI OCENU

sta ako je konkurentan nivo kursa - 300 din/evro

Pred Srbijom nije težak put, poručio je nobelovac Robert Mandel, tvorac evra, glavni predavač posećenog skupa. Fokus, kako je rekao, treba da bude na rastu, stabilnosti kursa i prilivu stranih investicija. Ipak, za Srbiju, po njegovom mišljenju,najbolja je politika fiksnog deviznog kursa koja bi vezala dinar za evro. Međutim, samo ako se za to dobro pripremi, što znači da se uravnoteži budžet i da se izabere konkurentan nivo kursa.
 
- Bez obzira na to kada će Srbija postati članica EU ili Monetarne unije, najbolje je da počne sa fiksnim deviznim kursom, a zatim uvede sistem valutnog odbora sa prilagođavanjima - istakao je Mandel.

Забрањено фотокопирање, а парада није

Ово још нико није изјавио, али, стварно, зар не би био леп овакав неки плакат на геј паради, све у дугиним бојама? Јавност масовно негодује због овог новог закона којим се пиратерија, то јест копирање књига и музичких дела проглашава кривичним делом и кажњава се од десет до педесет хиљада динара (по копији, претпостављам). Већ се по граду шушка, питају људи где то има, да копирање буде забрањено, а парада дозвољена! Исту ствар су у неверици констатовали малинари: ако си хомосексуалац, протест може, ако си сељак – онда не може. Само, паметан је то свет, ти малинари , брзо су се досетили: прикључиће се геј паради, па да те видимо, државо Србијо, шта ћеш сад!

Да не помињем узајамне користи од заједничког наступа пирата, малинара и хомосексуалаца: геј популација добија набројности, а пирати и малинари могу некажњено да протестују  у престоници! Садасви могу слободно тракторима да блокирају скупштину, и то уз полицијску заштиту! Само треба да ставе две-три пароле као што су: „Ми смо огранак ЛГБТ-ПМ, ваши пирати и малинари”, чисто да не искрсне дилема – откуд сад трактори на геј паради? А тек безбедност изворних учесника параде колико би порасла: само станеш уз трактор, па ти ни Образ ни Двери неће ништа!
(Цео текст прочитајте у штампаном издању Политике од 21.09 - или овде)

Konkurs za stipendiranje najboljih studenata

Interesantno...

Robert Mundell o evru u Beogradu

Poznati Nobelovac, gostovaće na specijalnom skupu koji organizuje Banca Intesa, i to u okviru svog programa Intesa Academia.

Na skupu će se raspravljati o sudbini evra, dakle tema i više nego zanimljiva i to iz usta čoveka koji je tvorac teorije optimalne valutne zone, dakle zaista prilika koja se ne propušta!

Za nas koji ne možemo da prisustvujemo uživo, ipak ima nade, Intesa je obezbedila live stream, preko svog sajta (http://www.bancaintesa.rs ), tako da 21-og septembra, od 11:30 do 13h, vredi pogledati.

Ja svakako to neću propustiti.

Srbija u očima Američke ambasade

Depeše koje su procurile posredstvom Vikiliksa nepresušan su izvor saznanja o američkoj politici prema Srbiji, ali možda još više o srpskoj domaćoj političkoj sceni. O čemu su sa američkim diplomatama razgovarali general Momčilo Perišić, Saša Vukadinović, Siniša Važić, Vladimir Vukčević, Miki Rakić, Dragan Šutanovac, Borko Stefanović, Čedomir Jovanović, Vesna Pešić, Vojislav Koštunica, Boris Tadić i mnogi drugi Ako vas je iznenadio hladan tuš kojim je Angela Merkel tu skoro usred Beograda polila Borisa Tadića, biće vam jasnije ako na sajtu Vikiliksa pročitate poverljivu depešu američke ambasade u Berlinu od 7. decembra 2009. godine (www.cablegatesearch.net/search.php). Tamo ćete naći da je Angela Merkel ... nastavak

CHARLES WYPLOSZ O FISKALNOM SAVETU

 SWEDISH ECONOMIC POLICY REVIEW 15 (2008) 173-192
173
Fiscal policy councils: Unlovable or just unloved?
Summary

Independent Fiscal Policy Councils (FPCs) share the attractive features
of independent Monetary Policy Committees in central banks.
They offer many of the advantages of both rules and discretion, without
their drawbacks. Rules are bound to be counterproductive sometimes
because unexpected events occur. Discretion, the most frequent
practice so far, has been accompanied by debt buildups that are testimony
of fiscal indiscipline. The question is why so few countries have
adopted FPCs and why, when they did, they chose a soft version.
This paper argues that there are serious difficulties, none insurmountable,
and many misconceptions, which are examined one by one. It
also asserts that the true reason why FPCs are not loved by governments
is the same that lies behind fiscal discipline: the presence of
highly effective interest groups.

iz blica