Predlog profesora Pavlovića

U svom nedavnom tekstu u NIN-u („Sreću čine male stvari“, NIN 2. septembar) profesor sa FPN-a Dušan Pavlović pokazao je nepoznavanje osnovnih ekonomskih principa i koncepata. Profesor Pavlović predlaže uvođenje poreza koji on naziva „progresivni porez na ličnu potrošnju - PPLP“. Pritom, pominje negativne eksternalije u potrošnji, neefikasno korišćenje resursa i neproduktivne aktivnosti.

Prvo, profesor Pavlović je predložio nešto što već postoji u „dualnom poreskom sistemu“. Posle neoporezive osnovice, oduzima se deo koji ide na štednju i oporezuje se samo raspoloživi dohodak za potrošnju. Štednja će biti naknadno oporezovana (sa kamatom) kada se transformiše u dohodak za potrošnju. Dakle, predlog nije nimalo nov. No ono što je novo je ideja da postoji razlika između dohotka i potrošnje na agregatnom nivou. Ekonomisti ovaj slučaj zovu posmatranje dve strane istog novčića. Jer je dohodak koji je otišao u potrošnju jednih ljudi je istovremeno dohodak za druge. Kada kupim hleb u radnji ja jesam potrošio deo svog dohotka ali se realizovala novostvorena vrednost i dohodak za pekara, mlin, poljoprivrednika koji pravi pšenicu itd. Ovde profesor Pavlović pravi fundamentalnu grešku koju ponavlja i kasnije u nekoliko navrata.

Drugo, negativne eksterni efekti (NEF) u potrošnji se javljaju onda kad svojom potrošnjom nekog dobra namećem troškove trećoj strani. Ključ je da ti troškovi nisu tržišno valorizovani, opet fundamentalni propust u tekstu. Profesor navodi da deca u školi kada vide bolje patike kod drugara odmah od roditelja traže skuplje patike. Ključni razlog zašto ovo nije NEF u potrošnji je činjenica da roditelji i dalje imaju izbor da ne kupe nove patike detetu - NEF pak podrazumevaju da izbora nema i da su troškovi nametnuti trećoj strani. Ukoliko roditelji ipak kupe patike, za svoju glupost plaćaju tržišnu cenu i sami odgovaraju za prihvatanje besmislenih društvenih normi. Dakle ni govora o negativnim eksternalijama.

Ono što profesor Pavlović zaboravlja, a ja ponovo naglašavam, je koncept da je potrošnja jednog čoveka dohodak za drugog. Sistemom oporezivanja koji predlaže profesor dolazi do situacije da su ljudi destimulisani da troše (na sve što nije egzistencijalno) a to znači da radnik u firmi koja prodaje ta „luksuzna“ dobra gubi posao, da špediter gubi klijente, da vlasnik salona gubi rentu itd. Isto kao sa pekarom. Ne postoji efektiniji način da se izgubi deo društvenog blagostanja od oporezivanja.

Treće, profesor objašnjava zašto je opravdano oporezovati ličnu potrošnju (već sam objasnio da on predlaže oporezovanje dohotka), „Zato što se time smanjuju štetni efekti po privredu (tzv. negativne eksternalije) koje nastaju većom ličnom potrošnjom kaja se traći na neproduktivne stvari.“ Objasnio sam da po definiciji ovo nije slučaj negativnih eksternalija. No bitnije, ko određuje šta su to produktivne stvari? No, zašto je sreća (kako god je pojedinac definisao) biznismena manje bitna od sreće jednog mladića ili penzionera, ko je taj koji može da proceni šta je to po društvo bolje ili lošije u ovom slučaju – čija sreća i koliko sreće. Ja tvrdim, niko! Ako pak postoji, molio bih 250gr sitno mlevene sreće bez kostiju, ja sam srednja klasa!

Četvrto, pominje se i ekonomska neefikasnost. U potrošnji, jedina efikasnost je korisnost koju potrošač dobija kupovinom i potrošnjom nekog dobra. Ako biznismenu Q7 vrednuje više od 50.000 evra onda je to efikasna kupovina, on dobija više nego što realno plaća, a prodavac dobija više nego što su troškovi nabavke Q7 – svi zadovoljni, u protivnom ne bi bilo razmene. U ovom slučaju ne postoji objektivno merilo efikasnosti, pa time ne postoji merilo šta je „efikasna stvar po društvo“, jer je ne moguće projektovati preferencije svih pojedinaca u jedinstven, konzistentan skup društvenih preferencija (profesor je sigurno upoznat sa Eruovom teoremom nemogućnosti).

I poslednje profesor navodi, „...moguće je usmeriti sredstva u one oblasti društvenog života koje su potrebniji društvu.“ Ja pitam kako usmeriti, kada je usmeravanje tih sredstava sputano porezom. Čak i da biznismem odluči da reinvestira, jednom kada bude želeo da potroši deo novog profita, čeka ga drakonski porez. Koji su onda njegovi podsticaji da investira? Ako je proizvodnja „produktivna stvar“ kako naterati bogatog biznismena da investira umesto da troši na skupa kola. Uz PPLP ili porez na dohodak nikako. Jer kad-tad, njega čeka porez ukoliko želi da potroši i dinar koji zaradi kroz reinvestiranje. Ponuda rada se smanjuje kao i podsticaiji za investiranje u svakom slučaju i tu profesor Pavlović greši. Jer je ključ u odnosu (evo još malo ekonomije) graničnie stope supstitucije između rada i dokolice, a bilo koja poreska stopa koja na kraju oporezuje dohodak od rada (ili od profita) menja tu graničnu stopu supstitucije. Za skoro sve pojedince smanjuju se podsticaji da proizvode i troše. Samo za pojedince koji zarađuju ispod neoporezovanog dela uz PPLP ova stopa ostaje nepromenjena te ne menjaju svoju ponud rada ili kapitala.

Dakle, profesor Pavlović predlaže porez na dohodak (iako to ne vidi). Nema negativnih eksternalija jer je sva alokacija troškova tržišna. Takođe ne postoji način da se objektivno odredi efikasnija upotreba ličnih sredstava na društvenom nivou. Na kraju porezi smanjuju ekonomski kolač, i uvek destimulišu pravljenje novog pa i u ovom slučaju.