Sunday, September 19, 2010

Odgovor profesora Pavlovića

Profesor Dušan Pavlović je napisao odgovor na moj nedavni tekst:

1. PPLP destimuliše potrošnju čime se destimuliše proizvodnja. To je tačno. Ali to važi za svaki porez. Pošto je svaka potrošnja nečiji dohodak, a svaki porez koji plaća potrošač destimuliše potrošnju, pa time posredno i proizvodnju, vaš argument bi imao smisla jedino ukoliko biste zagovarali opšte ukidanje poreza. Nisam stekao utisak da to zagovarate (ali možda nisam dobro razumeo šta želite da kažete).

2. Negativni eksterni efekti. Ovde ste otvorili nekoliko pitanja. Da li ljudi donose odluke u zavisnosti od drugih? Eksperiment iz teorije igara pod nazivom trust game[1] upućuje upravo na takav zaključak.[2] Ako bi pojedinac bio čisti homo economicus (kao što vi pretpostavljate), on bi bio zadovoljan bilo kakvom podelom koju predloži njegov saigrač, jer, prema teoriji racionalnog izbora, više je uvek bolje nego manje (u odnosu na baznu liniju), pa je otuda bilo kakva raspodela u kojoj dobijam barem nešto bolje nego ništa. Ljudi se, međutim, ne ponašaju uvek tako, već su zainteresovani za relativno blagostanje koje sledi iz ukupne raspodele, a ne samo za sopstveno apsolutno blagostanje. Ako smatram da raspodela nije fer, miniraću celu raspodelu bez obzira na to što bi ona mogla da mi donese apsolutnu dobit u odnosu na baznu liniju.

Vi takvo ponašanje možete da nazovete glupavim ili iracionalnim – u stvari, vi to i radite kada kažete da roditelji koji ipak kupe skuplje patike „za svoju glupost plaćaju tržišnu cenu i sami odgovaraju za prihvatanje besmislenih društvenih normi“ – ali ljudi se često ponašaju iracionalno, a javna politika (u koje spada i poreska politika) ima obavezu da spreči ili otkloni efekte takvih odluka koje imaju štetno dejstvo po celinu društva. Društvo otuda može da preduzme različite oblike policy koraka da bi predupredilo ili otklonilo štetne efekte narkomanije, kriminala, kompulzivnog kockanja, siromaštva, neobrazovanosti, itd. uključujući tu i nisku stopu štednje koja nastaje kao posledica neumerene upadljive potrošnje – čak i kada su ti efekti proizašli iz svesnih i namernih odluka pojedinaca koje nastaju pod uticajem sklonosti ogromne većine pojedinaca da diskontuje vreme.[3] Vi i dalje možete da tvrdite da svako treba da plaća za svoju glupost i iracionalnost, ali često za tu glupost i iracionalnost plaća društvo, jer se lišava dela potencijalno produktivnog stanovništva. Sa druge strane, javna politika je obavezna da ispravlja greške koje ljudi naprave usled diskontovanja vremena, tj. greške koje bi racionalniji deo njihove ličnosti, uz naknadnu pamet, pokušao da izbegne da u prošlosti nije bio iracionalan. Ako tako sagledate stvari, onda je smisao javne politike da sanira efekte pojedinačnih iracionalnosti koje su štetne po društvo ili po same pojedince.[4]

Ne znam da li su eksperimenti, iz kojh proizilaze zaključci koje sam izneo u prethodna dva paragrafa, dovoljno ubedljivi da biste prihvatili da ljudi često donose odluke u kontekstu, tj. u odnosu na druge. Pretpostavimo da prihvatite da jesu. Da li to znači da odluke o potrošnji koju donose drugi predstavlja negativnu eksternaliju? Vi kažete da definicija eksternalije zavisi od toga da li postoji izbor. Tačno, ali razmotrite obrnut primer da vidite da stvari nisu baš tako jednostavne. Tipičan primer negativne eksternalije (oko koje se svi ekonomiste slažu) jeste fabrika koja zagađuje okolinu. Ima li neko ko živi u Pančevu izbor? Ima: može da se preseli u drugi grad gde je vazduh čistiji. Ali kakav je to izbor? Slično tome, zamislite biznismena (sa ili bez navodnika) koji u Strahinjića Bana na piće stiže polovnom Peglicom iz 1986. godine. Kako bi izgledao u očima okoline (ostalih biznismena)? To jednostavno ne ide. Tu, dakle, nema izbora. Ili, ako hoćete – izbora ima, ali je jako skup: biznismen može da odluči da postane poljoprivrednik koji živi na selu i zarađuje za život prodajući mleko, i umesto Q7 vozi traktor, ali to je sličan izbor onome koji imaju stanovnici Pančeva koji mogu da izbegnu smog tako što će se preseliti u drugi grad, ili onome koji imaju roditelji koji mogu da odbiju da kupe novi tip patika, ali po cenu da njihovo dete bude ismevano u školi.

3. Produktivnost. Pitate se šta su produktivne stvari. Nemam bolju definiciju od ekonomske: produktivnmost je veća ako ako radna snaga proizvodi više po jedinici vremena. Jedna od stvari koja pojedincu to omogućuje je okruženje koje stvara veće blagostanje (well-being). Koji pojedinac je, na duži rok, za vas produktivniji:

· (a) onaj koji radi 12 sati dnevno, što mu omogućuje da ima kuću od 120 kvadrata i automobil od 35.000 evra i koji malo vremena provodi sa porodicom, prijateljima, ne bavi se sportom, jede brzu hranu i retko ide na lekarske preglede, godišnji odmor mu traje 7-10 dana, živi u naselju u kome haraju lokalne bande mladih ljudi (jer ne mogu da nađu posao) i besni kučići, u kome nema obdaništa i prostora za parking, u kome su parkovi (ako ih ima) prepuni đubreta, te svaki dan troši u proseku po sat vremena na u saobraćajnoj gužvi da bi došao do radnog mesta, ili

· (b) onaj koji radi 8 sati dnevno, što mu omogućuje da živi u stanu od 70 kvadrata i poseduje automobil od 10.000 evra, ali provodi značajan deo vremena sa porodicom i prijateljima, bavi se rekreativno sportom, vodi računa o zdravlju (ide redovno na preglede koje može da priušti), jede zdravu hranu, odlazi na godišni odmor koji traje 15-20 dana, živi u mirnom naselju punom zelenila u kome nema pasa lutalica, ni besnih tinejdžerskih grupa koje noću obijaju automobile, a do radnog mesta putuje javnim prevozom u roku od 15 minuta?

Prelazak iz (a) u (b) bi bio moguć ako bi bila oporezovana upadljiva potrošnja, a resursi se preusmerili u neupadljivu potrošnju (koji omogućuje unapređenje životnih uslova). Ključno pitanje iz ovog primera je da li bi relokacija resursa – prelazak iz (a) u (b) –predstavljala Pareto poboljšanje? Ja tvrdim da bi. Resursi koji se troše na 30 kvadrata životnog prostora i 25.000 evra skuplja kola mogu da se upotrebe na opšte poboljšanje životnih uslova, a da se pri tom nivo sreće kod ljudi ne smanji. Da bi ste to prihvatili, morate najpre da prihvatite da, usled efekta brze adaptacije, stvari kao što su veći stan ili brža i skuplja kola, nakit ili odeća, na duži rok ne povećavaju blagostanje pojedinca.[5] Suprotno tome, više slobodnog vremena (koje možete da provedete sa porodicom i prijateljima), manje stresa, zdraviji život, čista životna sredina, bezbednije naselje u kome živite, mogu da poboljšaju blagostanje pojedinaca, i time stvore uslove za produktivniju radnu snagu.

Možda ste primetili da se današnje srbijansko društvo se sve više pretvara u društvo ljudi kojima je bitno da zarade što više po cenu porodičnih i prijateljskih odnosa, zdravlja i sporta. Mejnstrim ekonomista, oslanjajući se na teoriju otkrivenih preferencija, morao bi da o tom fenomenu da zaključi ovo: „Pa ako ljudi žive kao u primeru (a), mora da to žele“. Ja mislim da nije tako, jer kada većinu suočili sa izborom između (a) ili (b), mnogi bi bili zainteresovaniji za opciju (b). (Mislim da nam nije neophodan Kenet Erou da nam kaže da li je to zaista tako.)

Ja sam tvrdio da je neumerena upadljiva potrošnja jednaka traćenju resursa. To je tačno čak iako se složite da su odluke pojedinaca o potrošnji, sa pojedinačnog stanovišta, savršeno racionalne. Za velike sile je, recimo, savršeno racionalno da uvećavaju svoj vojni arsenal. Otuda su mnoge zemlje došle do nivoa sa koga mogu zemaljsku kuglu da unište dvadeset puta. To je, međutim, društveno iracionalno, jer su resursi potrošeni na uništenje 19 puta mogli efikasnije da se iskoriste za neku alternativnu stvar, što bi bilo Pareto poboljšanje.

Alternativa upotreba resursa koja odlazi na upadljivu potrošnju bi mogla da uveća produktivnost ako bi PPLP-om resursi bili skrenuti ka štednji. Jer produktivnost je često posledica stope štednje. U Srbiji se malo štedi, a progresivnim porezom bi se štednja uvećala. Činjenica da malo štedimo ne znači samo da manje dinara hvata prašinu u nekom bankarskom trezoru, već i to da bi naša preduzeća dobila pristup resursima za ulaganje nove tehnologije i opremu. Produktivnost radne snage zavisi od kapitala koji se nalazi u procesu proizvodnje, a ako većina novca odlazi na potrošnju, nivo kapitala će biti nizak.

Kultura, ekonomisti i umerenost. Naposletku, hoću da vam kažem nešto lično i krajnje dobronamerno. Već duže vreme mislim da domaći politikolozi prave veliku grešku što se ozbiljnije ne bave ekonomijom (iako, kada sam bio u vašim godinama, mislio sam da je dobro što ne gube vreme na te gluposti). Ali takođe smatram da je velika greška što se domaći ekonomisti ne bave ozbiljno sociologijom i psihologijom.[6] Da to rade, uočili bi ranije kako kulturne i društvene norme i psihološki faktori često mogu presudno da utiču na ekonomsko ponašanje. Zapadni ekonomisti su, kao i obično, to shvatili pre nas. Jedan od vodećih Američkih ekonomista nedavno je zapisao:

Economists like me often pretend that people are rational. That is, with mathematical precision, people are assumed to do the best they can to achieve their goals. For many purposes, this approach is useful. But it is only one way to view human behavior. A bit of psychology is a useful antidote to an excess of classical economics. It reveals flaws in human rationality, including your own.

This is one lesson I failed to heed when I was in college. I never took a single psychology course as an undergrad. But after the birth of behavioral economics, which infuses psychology into economics, I remedied that mistake. Several years ago, as a Harvard faculty member, I audited an introductory psychology course taught by Steven Pinker. I don’t know if it made me a better economist. But it has surely made me a more humble one, and, I suspect, a better human being as well.

Radi se o Gregori Mankjuu. Isečak je iz kratkog teksta pod nazivom “A Course Load for the Game of Life”, štampanom u International Herald Tribunu 4. septembra.

Sve najbolje,

Dušan

(18. septembar 2010)



[1] Trust game je ekstenzija dictator’s game. U igri poverenja saigrač 1 predlaže inicijalnu raspodelu, ali saigrač 2 mora da se s njom složi. Ako je ne prihvati, obojica moraju da vrate novac eksperimentatoru. Kod Bože Stojanovića se igra poverenja naziva “ultimativna igra” (Vidi njegovu Teoriju igara, str. 320-1).

[2] Postoji još čitav niz takvih eksperimenata. Jedan od najpoznatijih je Ešov eksperiment o konformizmu (Asch confomity experiment). (Vidi njegov tekst: “Effects of group pressure upon the modification and distortion of judgment”, u H. Guetzkow (ed.) (1951) Groups, leadership and men. Pittsburgh, PA: Carnegie Press.

[3] Većina više voli da troši danas, umesto da čuva za sutra. Vidi o diskontovanju vremena opširnije: George Ainsly: Picoeconomics (1992, Cambride University Press) i Breakdown of Will (2001, Cambridge University Press) od istog autora.

[4] Neke od knjiga iz bihevioralne ekonomije koje eksplicitno pristupaju javnoj politici na takav način su Nudge Ričarda Talera i Kasa Sanstajna (2008, Yale University Press) ili The Upside of Irrationality Dena Arijelija (2010, Harper Colllins).

[5] Za pregled teorija koje ovo tvrde može se konsultovati već pomenuti Den Arijeli, The Upside of Irrationality (2010, Harper Collins, glava 6), ili Robert H. Frenk, Luxury Fever (1999, The Free Press, glava 6).

[6] Koliko znam, na Ekonomskom fakultetu još uvek nema kursa iz bihevioralne ekonomije. Šta mislite, koliko naših ekonomista zna nešto o bihevioralnoj ekonomiji?

6 comments:

danica said...

Ovolika količina neznanja na jednom mestu, to je stvarno mnogo.

A lepo mu rekao Mankiw- nisam ja bolji ekonomista od kad sam naučio psihologiju... ali džabe.

Anonymous said...

Ma dzaba se sa njim vise uopste "prepucavati"!
Profesor je izgleda Alisa, koja zivi u svojoj zemlji cuda, i mi ovde mozemo da istupimo zube, ubedjujuci i debatujuci da nije u pravu, ali to je izgleda uzaludan posao!
On ima svoju malu doktrinicu u koju veruje, i mozda je ipak bolje ne dirati mu taj san!
Ali stvarno razmislite malo bolje, zar nam svima ne bi bilo divno, kad bi nam sve sto zaradimo lepo uzela drzava, pa onda da nam Mladja Dinkic rasporedi svima jednako!
Jaoj kakva divna idila, ja stvarno ne znam ko se ovome moze protiviti, zbog cega bih ja kupovao neke gluposti i uzaludno bacao pare, kad Mladja zna sta mi treba, bolje da ja sve dam njemu pa nek on odlucuje.
Cudan san profesor je Pavlovic snio!
:)

danica said...

Vi ste, Nikola, veoma blagonakloni i veoma duhoviti, ali biti profesor znači da ponešto i razumete, barem ponesto... ovde se to nije desilo. Kada postanete profesor, molim vas,setite se ovoga!

Anonymous said...

Pamtim savet odmah profesorka, za to sam uvek otvoren!

Dusan Pavlovic said...
This comment has been removed by the author.
danica said...

Izvinite, ali šta se to od mog "prestanka sa čitanjem" promenilo u ekonomskoj teoriji, pa da je neko jučerašnje neznanje danas preraslo u znanje?

Uz to, ne znam kako se monografija "From Poverty to Prosperity" iz 2007 može smatrati "policy paperom",ali to je možda stvarno neka teorijska podela nastala nakon što sam prestala sa čitanjem.

I za kraj, moj vam je savet da ojačate logičko razmišljanje. Nekako ne ide reći - verovatno ste prestali sa čitanjem, pa onda pošto ste (sigurno, jer ja tako pretpostavljam) prestali, mora da ste zaboravili i ono što ste znali, te vam uskraćujem pravo da nešto nazivate neznanjem.