KEJNZIJANCI NASUPROT MONETARISTA - rati koji je poprimilo oblik srednjovekovnih rasprava u najgorem smislu?

Ljubanoscu Marka Jovanovica, dobili smo ovaj tekst Marka Blauga preuzet iz prevoda knjige "The Methodology of Economics".


Jalova polemika

Baveći se ovom temom zalazimo u srž žestokih polemika koje poslednjih godina okružuju pitanja makroekonomske politike. Velika polemika između kejnzijanaca i monetarista o moći fiskalne odnosno monetarne politike podelila je ekonomsku profesiju i do sada rezultirala ogromnim brojem radova. Nemam nameru da prikazujem tu literaturu kako bih definisao razlike između dva tabora i postavio pitanje da li ih je moguće pomiriti. Neću čak ni pokušati da ocenim stepen u kojem kejnzijanski i monetaristički program istraživanja pokazuju znake "degenerisanosti", mada se mora reći da postepeno slabljenje ranijih formulacija monetarističke pozicije i sve veća spremnost monetarista da prihvate kejnzijanske načine analize odaju znake sloma monetarističke kontrarevolucije. Moj cilj u ovom poglavlju je ograničeniji: izvući dve fundamentalne, metodološke pouke iz polemike između kejnzijanaca i monetarista. Prva je da je metodologija instrumentalizma, koju je prihvatio Fridman (videti Poglavlje 4), previše sklona pretvaranju u naivni empiricizam, odnosno teoriju nakon merenja, umesto merenja nakon teorije. Druga je da pokušaj zauzimanja teorijske pozicije falsifikovanjem konkurentne teorije uvek rezultira boljim definisanjem pitanja, kao što se desilo i u ovoj polemici, čime se postepeno ipak rešavaju uočljive razlike.

Poslednjih dvadeset godina bile su svedok beskrajnog niza napora da se osmisli neosporan empirijski test kejnzijanskog i monetarističkog shvatanja uzroka ekonomskih fluktuacija. Objektivnom posmatraču možda bi i bilo oprošteno što misli da ta rasprava nije dokazala ništa, osim da se empirijskim dokazima nijedan ekonomista ne može naterati da promeni mišljenje. Ali, pažljiviji pogled na literaturu otkriva postojanu tendenciju ka suženju ovog jaza između različitih stavova, a posebno sve veće razumevanje za ograničenja svih trenutno postojećih statističkih provera relativne uspešnosti fiskalnih i monetarnih politika. Ta polemika nije tek beskrajna vrteška koja se okončava pat-pozicijom, već stalna, zahuktala rasprava u kojoj sukcesivne pozicije predstavljaju napredak u odnosu na one koje su napuštene. Istovremeno se mora priznati da se ustrajnost polemike, uprkos svim potezima i kontrapotezima oba tabora, može objasniti samo duboko ukorenjenim neslaganjima "tvrdog jezgra" oko sposobnosti privatnog sektora za samoprilagođavanje u mešovitim privredama, a time i stepena u kojem fiskalne i monetarne politike predstavljaju faktor stabilizacije ili destabilizacije (Leijonhufvud, 1976, str. 70-1). Ponovimo, dakle, da polemika između kejnzijanaca i monetarista pokazuje kako ekonomisti (kao i svi drugi naučnici) po pravilu brane jezgro svojih ključnih uverenja od pretnje uočenih anomalija tako što najpre prilagode pomoćne hipoteze koje okružuju to centralno jezgro; to će činiti sve dok to bude mogućno i samo će u retkim prilikama, kad su već opovrgnuti na svim poljima, preispitati svoje osnovno "tvrdo jezgro" i početi ispočetka.

Fridmanove sukcesivne verzije monetarizma

Razmotrimo najpre Fridmanovu poziciju u polemici. Njegov rad o "metodologiji pozitivne ekonomije" za nekoliko je godina prethodio njegovom prvom redefinisanju kvantitativne teorije novca (Friedman, 1956). Godinu dana nakon lansiranja monetarizma, objavio je Teoriju potrošne funkcije (Theory of the Consumption Function, 1957). Za tu se knjigu može reći da najbolje odražava njegovu metodologiju: nakon što je postavio okvire nove teorije potrošačke funkcije na osnovu permanentnog a ne godišnjeg dohotka, implicirajući nekoliko konkretnih, opovrgljivih predviđanja o agregatnim troškovima potrošnje, Fridman je preispitao sve raspoložive komparativne i periodične podatke o ponašanju proizvodnje da bi pokazao kako njegova teorija počiva na dokazima koji pobijaju standardnu kejnzijansku doktrinu. Kakva god da je konačna presuda u pogledu Teorije potrošne funkcije, ona se mora uvrstiti među najveštije postupke istraživanja odnosa između teorije i podataka u celokupnoj ekonomskoj literaturi. Priča o Fridmanovom zagovaranju monetarizma, pak, predstavlja karikaturu njegove sopstvene metodologije.

Sve je započelo redefinisanjem stare kvantitativne teorije novca kao teorije, ali ne dugoročnog odnosa između agregatnog obima potrošnje i ukupnog autputa ekonomije – što je vrsta primitivne makroekonomije - već tražnje za novcem od strane poslovnih preduzeća i domaćinstava. Zatim je došlo empirijsko istraživanje tražnje za novcem u Sjedinjenim Državama u periodu između 1869. i 1957. godine, koje je prethodilo opsežnoj Monetarnoj istoriji Sjedinjenih Država 1867-1960 (Monetary History of the United States 1867-1960) Ane Svorc (Anna Schwartz), kao i većem broju studija o zakasnelim ekonomskim efektima monetarne politike. U ovoj fazi polemike mnogo se značaja pripisivalo empirijskim dokazima da je funkcija tražnje za novcem relativno stabilna i da, štaviše, ne reaguje na promene kamatnih stopa (Laidler, 1985, str. 125-26). Iste godine, 1963, pojavio se i čuveni rad Fridmana i Dejvida Majselmana, u kome je obelodanjena prva od nekoliko ocena sa jednom jednačinom i u redukovanoj formi jednostavnog kenzijanskog i jednostavnog monetarističkog modela, s ciljem da se pokaže kako je dohodna brzina opticaja novca stabilnija promenljiva nego kejnzijanski investicioni multiplikator. Taj rezultat osporili su, između ostalih, Albert Ando i Franko Modiljani, pa je ceo broj časopisa American Economic Review iz 1965. godine bio posvećen različitim poređenjima između jednojednačinskih kejnzijanskih i monetarističkih formulacija, koja su, na zadovoljstvo svih, pokazali da modeli u redukovanoj formi, kojima nedostaje konkretan skup strukturalnih jednačina, nisu u stanju da razlikuju dva konkurentna modela (Brainard and Cooper, 1975, str. 169-70).

Fridmanova teorija


Sad smo stigli do ključne tačke u polemici, nekih sedam godina nakon pojave monetarizma. Do tada, međutim, Fridman još nije bio izložio eksplicitnu teoriju sposobnu za generisanje empirijskih pravilnosti koje bi, navodno, podržale monetarističku poziciju. Objavljivanje Fridmanovog rada "Teorijski okvir monetarne analize" (Theoretical Framework for Monetary Analysis) 1970. godine predstavljalo je početak Faze II monetarizma. Avaj, pojedini monetaristi, kao što su Bruner i Melcer (Brunner and Meltzer, 1972, str. 838-9, 848-9), osporili su Fridmanov okvir i izrazili iznenađenje što je Fridman odabrao da svoje argumente iznese na osnovu hiksovskog IS-LM modela , koji predstavlja primer komparativno statičke analize ravnoteže, dok su istovremeno smatrali da pitanja pravovremenosti i relativne brzine prilagođavanja cena i količina predstavljaju ključ za pomirenja razlika između kejnzijanaca i monetarista, u kom slučaju model IS-LM nije adekvatan za raspravu. I uistinu, osim stalnog insistiranja da monetaristi prilaze ekonomskim problemima u duhu Maršalove analize delimične ravnoteže, dok to kejnzijanci čine unutar Valrasovog okvira teorije opšte ravnoteže, Fridman je negirao da postoje bilo kakve teorijske, pa čak i ideološke, razlike između ta dva tabora.

IS-LM model, tvrdio je Fridman, trebalo je da pokaže kako oba tabora počivaju na zajedničkoj osnovi, pri čemu su sve postojeće razlike rezultat različitih dinamičkih pretpostavki o putanji prilagođavanja na diskrepance između količine novca koju javnost želi da poseduje i razlike koju zaista i poseduje: "relativna brzina prilagođavanja cena i količine još uvek je glavni uzrok razlika u pristupu i analizi između onih ekonomista koji se smatraju i onih koji se ne smatraju kejnzijancima" (Friedman, 1970, str. 210-11; takođe str. 234-5). Uprkos tome, Fridman nije uspeo da objasni kako se odluke o cenama i količinama donose u ekonomiji poput one američke, i u tom smislu nije predočio nijednu teoriju o tome kako se efekti monetarnih promena odražavaju na cene i realni autput (Chick, 1973, str. 111-13). Shodno tome, sugestija da dinamika "prenosnog mehanizma" između novca i ekonomske aktivnosti predstavlja ključ za rešenja spora između kejnzijanaca i monetarista nije proveriva, ili, radije, sam Fridman nije pružio nikakav metod za njenu proveru. Monetaristi se optužuju za zastupanje "teorije crne kutije" prenosnog mehanizma, mada, u stvari, oni smatraju da je prenosni mehanizam pitanje prilagođavanja portfolija, ali portfolija definišu toliko široko da nijedna varijabla nije dominantna. Kraće rečeno, oni modeliraju prenosni mehanizam, ali ne pružaju teoriju o njemu.

Kvalitativna analiza, kao što nam je poznato, predstavlja moćan metod za utvrđivanje smera pretpostavljenog uzročnog odnosa. Ali, ona ne predstavlja dobar instrument za merenje postojećih veličina u tom odnosu. Ako je polemika između kejnzijanaca i monetarista u suštini pitanje brzine prilagođavanja na promene u različitim parametrima, kako je smatrao Fridman, onda je neophodna kvantitativna analiza. Ekonomska politika teži da kontroliše ekonomiju, a ne samo da predviđa njeno ponašanje. Kontrolisanje ekonomije obično podrazumeva znanje, ne samo o predznaku ekonomskih efekata, već i o preciznim veličinama tih efekata; izvesna kontrola je moguća na osnovu kvalitativne analize, ali je sigurno da "fino podešavanje" iziskuje više od znanja predznaka ekonomskih promena. Nemoć da se predoči bilo kakva kvantitativna analiza monetarnih promena u stvari je najavila odlazak sa scene monetarističkog stanovišta.


Faza III monetarizma


U Fazama I i II monetarizma, rasprava se uglavnom vodila oko kejnzijanskog kratkog roka, ali u Fazi II dugi rok ulazi u polemiku i dominira scenom u Fazi III, otprilike od 1972. godine. Predmet rasprave glasi: kakvi god da su kratkoročni efekti monetarnih promena i na cene i na količine, ekonomska očekivanja automatski će se prilagoditi promenama u ponudi novca, zbog čega monetarna politika ima malo ili nimalo uticaja na autput u dugom roku – to je Fridmanova teorija "prirodne" stope nezaposlenosti.

U međuvremenu je pomoću velikih ekonometrijskih modela pokazano kako novac utiče na nominalni BNP, realni BNP, i nivo cena. "Neandertalski kejnzijanizam", koji poriče da monetarne vlasti imaju bilo kakvu kontrolu nad ponudom novca, i "neandertalski monetarizam", koji poriče efikasnost fiskalne politike čak i u kratkom roku, uveliko su zastareli. Istini za volju, u izvesnom smislu su monetaristi pobedili: vlade sada poklanjaju daleko veću pažnju ponudi novca nego pre deset godina, a tehnički rafiniraniji kejnzijanizam, koji priznaje uticaj mera monetarne politike kroz čitav niz različitih kanala a ne samo kroz efekte promena kamatnih stopa na investicije, zamenio je beznačajne verzije Kejnza iz 1950-ih. Kad se bolje razmisli, međutim, monetaristi su izgubili: nikad nisu uspeli da objasne uzročni mehanizam kojim su dobijeni njihovi empirijski rezultati, a ponekad su čak negirali i da je te rezultate neophodno tumačiti u svetlu pomoćne uzročne teorije, te su uspeli da pobiju samo grubu parodiju kejnzijanske teorije kojoj su se suprotstavljali (Johnson, 1971, str. 10, 13). Kejnzijanizam, s druge strane, pokazao se sposobnim za usvajanje monetarističkih ideja na rafiniraniji makroekonomski način, koji se, izgleda, pomalja iz petnaestogodišnjeg spora. Izvesno je da polemika i dalje traje, uprkos obilju dokaza: ekonomisti se očito ne zanose lako empirijskim pobijanjima. S druge strane, polemika je ispoljila jasne znake napretka, postepeno nadvladavajući i plitak kejnzijanizam i plitak monetarizam, tako da je sada mnogo teže svrstati makroekonomiste među kejnzijance ili monetariste.

Oživljavanje Kejnzove poruke


S naknadnom pameću, debata između kejnzijanaca i monetarista poslednje dve decenije mora se okarakterisati kao jedna od najuzaludnijih i najiritantnijih polemika u svekolikoj istoriji ekonomske misli, koja je često podsećala na srednjovekovne diskusije u najgorem smislu reči. Iznova i nanovo izriču se žestoke polemičke tvrdnje, koje se potom povlače – kvantitativna teorija novca je teorija tražnje za novcem koja je deo zanemarene čikaške usmene tradicije; tražnja za novcem je kamatno neelastična, a ponuda novca je egzogeno određena varijabla; znatne promene u cenama i nominalnim dohocima uvek su rezultat promena u ponudi novca; prekretne tačke u rastu ponude novca po pravilu prethode gornjoj i donjoj prekretnoj tački privrednog ciklusa; i tako dalje – kritike su rezervisane za fiktivne verzije protivnika. Polemika se uglavnom sastoji iz nesporazuma i ponekad je teško zapamtiti šta je predmet nesporazuma, kojeg često ni glavni protagonisti ne mogu da se sete. Kroz polemiku se stalno provlači svađa oko pravog smisla Kejnzovih reči, kao da je nemoguće rešiti suštinska pitanja ekonomske politike, a da se najpre ne utvrdi kako se to Kejnz razlikuje od "klasika". S obzirom na to da Opšta teorija sadrži barem tri, a možda i više, Kejnzovih teorija, beskonačno je mnogo načina na koje je moguće kombinovati njene elemente u nešto što se zove "kejnzijanizam". Rasprave oko Kejnzove ključne poruke tako čine doktrinalnu maglu koja se mora probiti pre nego što se utvrdi vrednost kejnzijanskih, odnosno monetarističkih argumenata. Čitajući ovu polemiku, čovek ponekad ima osećaj da se makroekonomisti više bave tumačenjem Opšte teorije, nego što se trude da objasne stvarno funkcionisanje ekonomije.

Na kraju ovog razmatranja vraćamo se na prvu od dve fundamentalne pouke koje se mogu izvući iz polemike između kejnzijanaca i monetarista. Fridman je uistinu primenjivao metodologiju "instrumentalizma" u Fazi I rasprave, to jest, iznosio je predviđanja bez ikakvih teorijskih objašnjenja tih predviđanja; u Fazi II, međutim, čak je i on konačno kapitulirao pred zahtevom da se predviđanja zasnivaju na teoriji. Teorija koju je izneo pokazala se nedoraslom zadatku, pa je tako, u Fazi III, usvojio potpuno novu teoriju, koja počiva na razlici između očekivane i neočekivane inflacije. Dakle, u konačnoj analizi, Fridmanov monetarizam napušta metodologiju instrumentalizma, po semu sudeći ne zato što je sama po sebi pogrešna, već zato što nije ubedljiva.



Uspon i pad monetarizma

To sam rekao 1980. godine. Ne bih tačno to ponovio i 1991, kad bih počeo ispočetka: ipak, pre bih nešto dodao nego oduzeo svojim ranijim primedbama. Ipak se toliko toga desilo u makroekonomiji od 1980-ih da je sve što je o monetarizmu napisano početkom te decenije zastarelo na njenom kraju. Pre svega, monetarizam u Fridmanovoj verziji – nazovimo ga Etapom 1 monetarizma - javio se i nestao 1980-ih. Štaviše, nova klasična makroekonomija – nazovimo je Etapom 2 monetarizma - isto tako je prestala da bude uticajna 1980-ih, a možda je i potpuno okončana. Konačno, nova kejnzijanska ekonomija čudesno je vaskrsnula duhom pre nego radovima Kejnza: ispostavilo se da je kejnzijanska revolucija iz 1930-ih vremenom postala "permanentna revolucija" (videti Shaw, 1988).

Ranije sam Fridmanov rad na monetarizmu okarakterisao kao metodologiju instrumentalizma okrenutu naglavce, to jest, najpre predviđanje, a onda objašnjenje. Hirš i de Marši (Hirsch and de Marchi, 1990, str. 204), u svojoj novoj studiji Fridmanove metodologije, prigovaraju mojoj tvrdnji: "Fridmanov pragmatični pristup, u stvari, tako integriše posmatranje i teoretisanje da je ponekad teško raspoznati pravilan poredak u stalnom procesu istraživanja." Oni nas svakako opominju da ono što Fridmana odvaja od glavnog toka ekonomije nije insistiranje na relevatnosti politike umesto na analitičkoj rigoroznosti, već i nesklonosti tržišta prema višestrukoj regresiji kao najboljem metodu dokazivanja validnosti teorijskih propozicija. Fridmanu se više dopada da se osloni na obilje dokaza, istorijskih i ekonometrijskih, i da često proverava rezultate dobijene na jednom skupu podataka na sasvim drugom skupu podataka; nije za njega mučno izvođenje hipoteza iz racionalnog, maksimizirajućeg ponašanja ekonomskih činilaca, praćeno detaljnom statističkom potvrdom rezultata zasnovanih na jednom uzorku. Moguće je samo izraziti dobrodošlicu oslobođenju od ekonometrijskog tereta koje pruža takav pristup, i istaći da istorijska analiza predstavlja savršeno legitiman metod provere teorija, ali, uprkos tome, sama raznolikost dokaza koje pruža Fridman, otežava ocenjivanje njegovog argumenta (videti, na primer, Hirsch and de Marchi, 1986; 1990, pogl. 10).

Kao da to nije već dovoljno loše, postoji još čitav niz složenih argumenata koji čine monetarizam (videti Mayer, 1978): (1) kvantitativna teorija novca, u smislu uzročnog uticaja promena u moćnom novcu na nivo cena, što implicira stabilnu funkciju tražnje za novcem, nivo autputa uglavnom ili potpuno određenog realnim silama, i egzogenu ponudu novca pod uspešnom kontrolom vlade; shodno tome, odgovarajući cilj monetarne politike jeste stopa rasta novca, a ne kamatna stopa. Dalje, (2) tvrdnja kako bi pravilo monetarnog rasta, da će ponuda novca rasti po istoj stopi kao i dugoročni trend rasta realnog autputa, imalo veći stabilizirajući efekat od bilo kakve diskrecione monetarne ili fiskalne politike, što je za očekivati od Fridmanovog negativnog stava prema svim oblicima državnog intervencionizma i verovanja u inherentnu stabilnost privatnog sektora. I poslednje, (3) odbacivanje izbora između nezaposlenosti i inflacije (osim u kratkim prelaznim periodima) u korist realne, vertikalne Filipsove krive, koja se može promeniti samo putem politika na strani ponude.

Nije lako oceniti istorijat svih ovih tvrdnji i možda je značajno to što niko nije ni pokušao da pruži opsežnu evaluaciju monetarizma (mada, videti Cross, 1982). S druge strane, Fridmanu se može odati priznanje, za razliku od mnogih njegovih savremenika, što nikad nije koristio beskrajne ali i ako, čime je olakšao ocenjivanje svojih ideja. U opsežnom radu skorijeg datuma o kvantitativnoj teoriji novca, koji je u stvari prikaz monetarizma s naknadnom pameću, Fridman (1987, str. 16-17) tvrdi: "U većini zapadnih zemalja, promena stope monetarnog rasta izaziva promenu stope rasta nominalnog dohotka oko šest do devet meseci kasnije. ... Promena u stopi rasta nominalnog dohotka po pravilu se najpre ispoljava u autputu, a skoro nimalo u cenama. ... Efekat na cene, poput onog na dohodak i autput, vremenom se ispolji, ali tek nakon 12 do 18 meseci, tako da ukupno kašnjenje između promene monetarnog rasta i promene stope inflacije u proseku iznosi dve godine. ... Na kratki rok, koji može trajati od tri do deset godina, monetarne promene prvenstveno utiču na autput"; i tako dalje. Moglo bi se pomisliti kako su takve izjave dovoljno precizne da omoguće manje ili više definitivnu ocenu validnosti monetarizma.

Kako god bilo, postoji obilje dokaza da je fridmanovska verzija Etape 1 monetarizma stvar prošlosti. Po mišljenju Majera (1990, str. 61), autora koji bi donedavno bio smatran monetaristom, "usputnim posmatranjem se vidi da se, barem u SAD, smanjio broj ekonomista koji sebe smatraju monetaristima, ili koji su pristalice monetarizma. A ono što je isto tako važno, ako ne i važnije, izgleda da monetarizam ne privlači tako veliki broj novih pristalica kao nekada." Majer navodi čak četiri objašnjenja onoga što zove "sumrakom" monetarizma, od kojih je najvažnije neuspeh monetarista da potkrepe svoje ključne hipoteze. Tu, pre svega, spada činjenica da je tražnja za novcem SAD počela da se povećava mnogo sporije 1970-ih nego što se to moglo očekivati na osnovu prošlih trendova, nakon čega je usledio iznenađujući skok 1981. i 1982. godine (Laidler, 1985, str. 146-51; Judd and Scadding, 1982; Roley, 1985). Bez obzira na to kako se novac definiše, dohodna brzina opticaja novca ispoljila je veću nestabilnost 1980-ih i u SAD i u Ujedinjenom Kraljevstvu nego ikada ranije (Mayer, 1990, str. 70-6), a, naravno, stabilna funkcija tražnje za novcem, ili, što je skoro isto, stabilna brzina opticaja novca, nešto je na čemu se zasniva celokupni monetaristički program. Nesposobnost predviđanja brzine opticaja od 1982. godine nesumnjivo je razlog napuštanja ponude novca kao cilja od strane tačerovske vlade u periodu između 1985. i 1986. godine, što je ukazalo na veliki politički uticaj Fridmana na Vajthol (Goodhart, 1991, str. 94-100). Na sličan način, u sposobnost Federalnih rezervi da kontrolišu M1, M2 ili M3 sve se više sumnjalo nakon takozvanog "monetarističkog eksperimenta" u periodu između 1979. i 1982. godine (Mayer, 1990, str. 81-4).

Drugo, priznat je nedostatak Fridman-Majzelmanovog jednojednačinskog napada na gore spomenuti kejnzijanizam, praćen porazom od strane jednako jednostavne sentluiske jednačine Andersena i Džordana iz 1968. (Mayer, 1990, str. 76-7). Treće, postoje i neuverljivi istorijski dokazi za egzogenost ponude novca na prekretnim tačkama privrednih ciklusa, rezimirani u često osporavanoj tvrdnji Fridmana i Švarca da je Fed izazvao Veliku krizu iz tridesetih godina XX veka (videti Temin, 1976, naročito str. 174-8; Fearon, 1979, str. 36-9). Konačno, tu je i burna karijera Fridmanove hipoteze o prirodnoj stopi, koja je počela kao Filipsova kriva uvećana adaptivnim očekivanja, omogućujući privremeni izbor između inflacije i nezaposlenosti, ali je ubrzo prerasla u Filipsovu krivu uvećanu racionalnim očekivanjima, koja je zatvorila vrata bilo kakvom izboru između inflacije i nezaposlenosti, čak i u kratkom roku.

U jednom drugom radu ispričao sam priču o Filipsovoj krivi i prirodnoj stopi nezaposlenosti (PSN) (Blaug, 1985, str. 678-88, 695-6), pa ću ovde samo istaći da je postojanje dobro definisane vertikalne Filipsove krive – PSN – a pogotovo stabilnost takvog odnosa – danas, kao i uvek do sada, podložno sumnji. Niko ne poriče da postoji neka stopa nezaposlenosti ispod koje će pritisci tražnje izazvati porast cena, tako da u PSN ima istine, bez obzira na to koju terminologiju koristimo. Ono što je podložno diskusiji jeste tvrdnja da je to u stvari tanak pojas a ne prava, i da li ona u stvari pomera sa svakom promenom u institucijama koje utiču na tržište rada, kao i obrascima određivanja cena preduzeća. Ključna implikacija Fridmanove hipoteze o prirodnoj stopi glasila je da bi svaki pokušaj vlade da stopu nezaposlenosti dovede na nivo ispod PSN jednostavno izazvao stalno rastuću inflaciju; to je, prema Fridmanu, bio razlog što je sedamdesetih godina XX veka zabeležena "staginflacija", istovremena pojava nezaposlenosti i inflacije. Štaviše, pošto je PSN jedini nivo nezaposlenosti na kojem je stopa inflacije koju ljudi očekuju jednaka stvarnoj stopi inflacije, inflacija se može smanjiti kroz održanje kapaciteta na niskom nivou i nezaposlenosti na visokom, sve dotle dok se ljudi ne navedu da smanje svoja inflatorna očekivanja na nivo stalno opadajuće stope inflacije. Takav period visoke nezaposlenosti, obećao je Fridman, ne mora dugo da traje: potrebno je najviše dve godine, kako što smo videli, ili u nekim slučajevima tri, da bismo se vratili na PSN. Vlada Margarete Tačer iz 1980-ih najviše se približila proveri ovog smelog predviđanja: činjenica da, uprkos deset godina deflacije, stopa nezaposlenosti u Ujedinjenom Kraljevstvu nikad nije pala ispod 8 posto, a u pet od deset godina je bila iznad 10 posto, umnogome je doprinela slomu monetarizma u Britaniji. Vlada SAD nikad nije izvela sličan "ključni eksperiment", ali, uprkos tome, vesti brzo putuju, čak i preko okeana.

Još jedan ekser u mrtvački sanduk monetarizma predstavljalo je otkriće na obe strane Atlantika da statističke ocene PSN kaskaju za stopama nezaposlenosti u prošlosti, koje su rasle i opadale; danas modernim jezikom fizike može se reći da PSN ispoljava "histerezu": njen nivo zavisi od putanje kojom se do nje stiže (Cross, 1991). Da li je to realna pojava – što je veći deo nezaposlenosti koja je dugoročna, to je veći deo radne snage koji se ne može zaposliti zbog gubitka umeća i radnih navika – ili tek statistički podatak, još uvek je otvoreno pitanje, ali ono ipak podriva ideju da je PSN stabilni temelj sposoban da posluži kao vodič za antiinflatorne politike.



Nova klasična makroekonomija



Time dolazimo do sledećeg nastavka monetarističke sage, nove klasične makroekonomije, ili teorije racionalnih očekivanja (RO). Stalno prisustvo inflacije sedamdesetih godina XX veka otežalo je održanje ideje i mehanizma adaptivnih očekivanja, prema kojem ljudi stalno potcenjuju postojeću stopu inflacije. Valjda će racionalni ekonomski činilac formirati svoja cenovna očekivanja na osnovu svih raspoloživih informacija, prošlih ili sadašnjih podataka, uključujući i deklarisane namere kreatora politike? Ukratko, svi sistematični i predvidljivi elementi koji utiču na stopu inflacije brzo će postati poznati, paradoksalno implicirajući da su cenovna očekivanja ljudi u proseku identična kretanju stvarnih cena. Naravno, ekonomija je podložna slučajnim i nepredviđenim "šokovima" – iznenadnim promenama u ukusima, novim tehnološkim otkrićima, prirodnim katastrofama, itd. – a ti šokovi izazivaju greške u predviđanju čije ispravljanje iziskuje vreme. Upravo su ti šokovi odgovorni za momentalnu pojavu kratkoročnih Filipsovih kriva. Ali, prema njima bi se ekonomija uvek pridržavala vertikalne dugoročne Filipsove krive, to jest, Fridmanove PSN. Ne čudi onda što je teorija racionalnih očekivanja nazvana novom klasičnom makroekonomijom, jer je njena glavna implikacija da kejnzijanske stabilizacione politike mogu da utiču na nominalne varijable poput stope inflacije, ali ne i na one realne, kao što su autput i zaposlenost.

Primamljivo deluje odbaciti revoluciju koju je donela teorija racionalnih očekivanja zbog postojanja nerealnih pretpostavki. Treba li zaista da poverujemo kako privatni subjekti imaju isti pristup ekonomskim informacijama kao i vladine agencije, ili da snose identične troškove obrade tih informacija? Možemo li zaista tvrditi da potrošači, suočeni sa zbunjujućom raznolikošču protivrečnih informacija o, recimo, stambenom tržištu, formiraju očekivanja o budućim cenama kuća na isti način kao što i profesionalni trgovci na finansijskom tržištu formiraju svoja očekivanja o budućim kamatnim stopama? Ali, sistematske greške u predviđanju na svakom tržištu, kako ističu teoretičari RO, stvaraju profitne mogućnosti ponudom informacija koje će poboljšati predviđanje pojedinaca do onog nivoa na kojem su sve greške u predviđanju svedene na čistu slučajnost. Nije bitno da li je to ubedljiv odgovor. Počinili bi ozbiljnu metodološku grešku kad bismo novu klasičnu makroekonomiju vrednovali samo na osnovu realnosti ili uverljivosti njenih pretpostavki. Istorija nauke (i istorija ekonomije) prepuna je moćnih, uticajnih i dugovečnih teorija zasnovanih na pretpostavkama koje su se smatrale uverljivim samo zbog svoje starosti i ponavljanja. Napokon, jedva da ikad dovodimo u pitanje potpunu neuverljivost heliocentrične teorije sunčevog sistema: zašto ne padnemo sa zemlje dok se ona okreće oko sunca brzinom od 1 000 milja na sat? Galileo je posvetio brojne stranice svog Dijaloga o dva glavna sistema sveta (1632) odbacivanju logičnih primedbi svojih savremenika na ideju rotiranja, okretanja zemlje, ali danas sve to uzimamo zdravo za gotovo. Realnost ili uverljivost pretpostavki izuzetno je subjektivan i istorijski uslovljen razlog za odbacivanje bilo koje teorije.

To ne znači da deskriptivna preciznost pretpostavki neke teorije nije nebitna, jer bi se onda ponovo vratili na metodologiju instrumentalizma. Očekivanja se ne mogu direktno posmatrati, ali se mogu ispitivati putem nekoliko tehnika anketiranja. Proučavanja ovakve vrste sprovedena su na nekoliko tržišta (Sheffrin, 1983, pogl. 4), a njihovi rezultati, mada ne i presudni, pomažu nam da shvatimo način formiranja očekivanja. Testovi implikacija teorije racionalnih očekivanja su, međutim, uverljiviji. Jedna od ključnih implikacija teorije RO – ono "novo" što nam donosi – glasi da putanja rasta realnog autputa ili nezaposlenosti ne treba da se dovodi u vezu sa sistematskim promenama u ponudi novca, obimom državnih izdataka, veličinom budžetskog deficita, kamatnom stopom, deviznim kursom, ili političkih deklarisanja u vezi s tim varijablama – da su u vezi, privatni subjekti bi takve odnose uneli u svoja cenovna očekivanja, u kom slučaju bi izgledala kao isključivo nominalna prilagođavanja nadnicama i cenama. To je takozvana hipoteza o "neutralnosti politike", krajnji radikalni antikejnzijanski zaključak o novom klasičnom makroekonomskom programu istraživanja. Teoretičari RO izvršili su brojne provere te ključne implikacije, uglavnom sa negativnim rezultatima (Maddock, 1984).

Tačno je, međutim, da su čak i ta pobijanja neuverljiva – ponovo Dijem-Kvinova teza. Svi ti testovi uključuju zajedničku implikaciju (1) teorije racionalnih očekivanja; (2) ideju da su sva tržišta odmah u ravnoteži, tako da su sve promenljive, i realne i nominalne, ravnotežne promenljive; i (3) propoziciju da su sve informacije dostupne po istoj ceni svim ekonomskim subjektima. Možda bi (3) moglo da se svede na (2), zbog postojanja "industrije informisanja", za koju se takođe pretpostavlja da je u svakom trenutku u ravnoteži. U svakom slučaju, nemogućnost potkrepljivanja hipoteze o neutralnosti politike nove klasične makroekonomije može značiti da očekivanja nisu racionalna ili da pojedina ili sva tržišta nisu u ravnoteži tokom perioda posmatranja. Kraće rečeno, možda je insistiranje na ravnotežnim tržištima, ili ravnoteži čak i na tržištima rada, bitnije za zaključke nove klasične makroekonomije nego koncept racionalnih očekivanja.



Pogled na makroekonomiju kroz Lakatoševe naočari



Sada ću, uz pomoć aparata koji je kreirao Lakatoš, ugrubo izložiti čitavu istoriju makroekonomije od pojave Opšte teorije 1936. godine. Kejnzijanska revolucija predstavljala je ogromnu promenu, bez presedana u istoriji ekonomske misli: nikada ranije nijedan istraživački program nije tako potpuno i tako naprečac osvojio ekonomsku profesiju. Izuzetno je lako objasniti "tvrdo jezgro" i "pozitivnu" i "negativnu" heuristiku kejnzijanskih ekonomista (Blaug, 1986, str. 243-4), i nema sumnje da je to nije bila samo teorija, već istraživački program sa određenim stavom u velikom broju različitih oblasti ekonomije. Štaviše, kako sam nadugačko obrazložio (Blaug, 1990, pogl. 4), to je 1930-ih, 1940-ih i 1950-ih bio "progresivan" istraživački program u strogom smislu koji je definisao Lakatoš: predvideo je čitav niz novih činjenica, koje su njegovi sledbenici potkrepili čim su objavljene. Glavno novo predviđanje kejnzijanskih ekonomista bilo je da je vrednost trenutnog multiplikatora izdataka veći od jediničnog, nezavisno od privatnog ili javnog karaktera tih izdataka, i nezavisno od toga da li su ti izdaci namenjeni dodatnim investicijama ili dodatnoj potrošnji. To je bilo novo predviđanje, ne u smislu da je bilo u potpunosti nepoznato pre Kejnzove Opšte teorije, već da je predstavljalo neočekivanu implikaciju koncepta funkcije potrošnje, kombinovane sa svojstvenom kejnzijanskom definicijom štednje i investicija; i to ne bilo koja funkcija potrošnje, već ona u kojoj granična sklonost ka štednji leži između nule i jedan, manja je od prosečne sklonosti ka štednji, i opada s porastom dohotka. Ostale nove činjenice koje je predvidela Opšta teorija bile su da (1) postoje značajne razlike u graničnim sklonostima ka potrošnji različitih domaćinstava definisanih na osnovu nivoa dohotka (tako da je redistribucijom dohotka moguće povećati agregatnu tražnju); (2) kamatna elastičnost investicija je veoma niska; (3) kamatna elastičnost tražnje za novcem je veoma visoka; i (4) prosečna sklonost zajednice ka potrošnji teži da se smanji s porastom nacionalnog dohotka (što ukazuje da će pretnja od sekularne stagnacije u zrelim ekonomijama postati još izraženija s povećanjem bogatstva). Čak ni ovaj spisak ne sadži sve nove činjenice koje su predvideli Kejnzovi sledbenici sa daljim razvijanjem kejnzijanske ekonomije četrdesetih godina XX veka. Upravo je ova serija uspešno potkrepljenih predviđanja dovela do neviđenog uspona kejnzijanske ekonomije u godinama pre i posle Drugog svetskog rata.

Kejnzijanski program istraživanja, međutim, počeo je da slabi 1950-ih. Problemi su se najpre javili u radu na stopi štednje, a time i na funkciji potrošnje. Kontradiktornost komparativnih i periodičnih dokaza o raciju štednja-dohodak, pri čemu su ovi prvi ukazivali na opadajuću, a drugi na konstantnu prosečnu sklonost štednji, rezultirala je nizom revizija u kejnzijanskoj ekonomiji, od Dusenberijeve hipoteze o relativnom dohotku, preko Fridmanove hipoteze o permanentnom dohotku, do Modiljanijeve teorije o životnom ciklusu štednje. Istovremeno su Harod i Dormar pretvorili statičku kejnzijansku analizu u primitivnu teoriju rasta, dok su Tobin, Baumol i Fridman iznova protumačili Kejnzovu funkciju preferencije likvidnosti i uskladili je sa elegantnijom portfolio teorijom. Zatim je došla Filipsova kriva, koja je najpre upotpunila kejnzijansku ekonomiju teorijom inflacije. Početkom šezdesetih godina XX veka ekonomisti su se beznadežno zaljubili u Filipsovu krivu. Ali, u roku od nekoliko godina, sve više se sumnjalo u njenu stabilnost. Empirijske studije podataka o nezaposlenosti i inflaciji sve češće su otkrivali veliki stepen odstupanja podataka o postojećoj nezaposlenosti i inflaciji od odgovarajuće Filipsove krive, a broj promenljivih koji se morao uvesti radi uklapanja statističkih proračuna uskoro je zapretio stepenu slobode podataka. Pored toga, u poslednjoj godini sedme decenije XX veka, u mnogim zemljama zabeležena je rastuća inflacija bez smanjenja nezaposlenosti, što je 1970-ih izazvalo "slampflaciju" (slumpflation), istovremenu pojavu rastuće nezaposlenosti i rastućih stopa inflacije. Očigledno, nije postojala samo jedna stabilna Filipsova kriva, već pre čitav niz kratkoročnih Filipsovih kriva, koje se vremenom pomeraju kao rezultat uticaja koje je tek trebalo utvrditi. Jedan od odgovora na pitanje koji su to uticaji pružio je Milton Fridman u svom radu iz 1968. godine, "Uloga monetarne politike", u kojem je najavio hipotezu o prirodnoj stopi i time okončao poslednju fazu svoje tada već desetogodišnje monetarističke kontrarevolucije.

Dovoljno sam rekao da mogu da sugerišem kako je monetarizam bio progresivni istraživački program iz 1960-ih, koji je došao do sopstvenih "novih činjenica": da upravljanje tražnjom utiče na realni autput samo u kratkom roku; da taj kratki rok po pravilu traje dve godine; da se na duži rok samo politikama na strani ponude može smanjiti stopa nezaposlenosti; i da će čvrsto određivanje ciljnog rasta novca izlečiti inflaciju u roku od dve do tri godine. Kad se okončala Etapa 1 monetarizma 1970-ih, počela je 1980-ih Etapa 2 monetarizma, sa predviđanjem još dramatičnijih novih činjenica, koje su sa sobom donele i novo tvrdo jezgro i novi skup pozitivne i negativne heuristike.

Rezimirati 56 godina makroekonomije jednom smelom generalizacijom nesumnjivo je drsko, ali sam i dalje uveren da je pokretačka sila u ovoj dugačkoj sagi bila potraga za empirijskom potvrdom. Ne poričem ni za trenutak da bi makroekonomisti rado usvojili ideje koje odgovaraju njihovim ideološkim i političkim predodžbama – napokon, i oni su ljudi. Gotovo je sigurno da je mnoge ekonomiste 1930-ih odmah privukla kejnzijanska ekonomija jer su želeli da veruju u onu vrstu ekonomije koja je nudila mogućnost pobede nad krizom. Međutim, da su Kejnzova empirijska predviđanja pobijena, ne samo jednom, već više puta, više se ne bi pripisivala kejnzijanizmu uprkos svojoj spoljašnjoj privlačnosti. Isto tako, Fridmanova snažna odbrana slobodnih tržišta, kao i njegov opšti politički stav, uticao je na ekonomiste sa desnice da prihvate njegov rad o novcu, baš kao što je uticao na ekonomiste s levice da odbace njegove monetarističke stavove. Ali, uprkos snažnom preporodu desničarske politike u doba Regana i Tačerove, monetarizam je izgubio podršku 1980-ih zbog lošeg istorijata empirijskog dokazivanja. Stojim pri sličnom stavu: da je nova klasična makroekonomija bila u stanju da iznese čitav niz očitih potvrda svojih glavnih predviđanja, do sada bi stekla podršku mnogih ekonomista koji su možda priželjkivali baš suprotno.

Ne mogu da tvrdim da svako na ovakav način sagledava istorijat makroekonomije posle Kejnza. Na primer, Bekhaus (Backhouse, 1991) i Madok (Maddock, 1991) sagledavaju je otprilike na isti način kao i ja, ali Huver (Hoover, 1988, 1991) preferira Kuna u odnosu na Lakatoša i više nego ja ističe čisto tehničku zbrku do koje su doveli uzastopni makroekonomski modeli. Takva neslaganja ne treba da čude. Sada tek počinjemo da s vremenske distance sagledavamo kejnzijansku revoluciju. Tek je dve decenije prošlo od punog procvata monetarizma, pa ćemo u predstojećim godinama sigurno revidirati svoj stav o njegovom usponu i padu.