Thursday, January 09, 2014

Даница Поповић о катастрофалним последицама „буразерске економије“


Са Дачићем и Кркобабићем нема реформи
Ванредни избори са економског аспекта у себи садрже потенцијално једну опасност, али и једну корист. Опасност је да се после њих култ личности реализује до краја, на најгори могући начин и да добијемо диктатора каквог до сада нисмо имали. Корист би била да СПС и ПУПС отпадну и да Вучић, ако то иоле жели, заиста спроведе реформе о којима прича 



Ако би Србија после ванредних парламентарних избора добила владу у којој не би били представници СПС-а и ПУПС-а и ако је то цена коју би за ванредне изборе требало платити, онда сам за изборе не 100 већ милион одсто, каже без увијања за НИН Даница Поповић, професор на Економском факултету у Београду. Те две странке раде за једну интересну групу и толико су штетне да растурају ткиво српског друштва, од Милошевића до данас, тврди она. Зато би, каже, било лепо да се преселе у опозиционе клупе и да неко заиста спроведе реформе у Србији. „Јер, док су Дачић и Кркобабић у Влади, ту реформи нема“, категорична је Даница Поповић.

Уочи прошлих избора оценили сте да би они могли за Србију бити већа економска опасност и од нове глобалне кризе. Шта се то у међувремену променило и да ли је са економског аспекта свеједно да ли ће избора бити или неће?

Избори, са економског аспекта, у себи садрже потенцијално једну опасност, али и једну корист. Опасност је да се после њих култ личности реализује до краја, на најгори могући начин и да добијемо диктатора каквог до сада нисмо имали. Корист би била да СПС и ПУПС отпадну и да Вучић, ако то иоле жели, заиста спроведе реформе о којима прича. Но, бојим се да ништа од тога неће бити и да су реформе само нови „хит“ на репертоару, јер ова власт није никад ни владала – само су причали 7-8 месеци, онда су се реконструисали и сада би нове изборе. А никада их нисмо видели на делу.

Је ли ико у Србији у стању да спроведе реформе? Од 90-их су се на власти сви изређали, а Србија је још у транзицији?

То може да уради било ко, само ако има политичку вољу. И у томе и јесте проблем - не видим да ико има политичку вољу да спроведе реформе. Зато и јесте свеједно ко је на власти. Трагедија је да се у овом тренутку не види нико коме је у глави све јасно и да истовремено има политичку моћ да то уради.

Ако већ Вучић, по неким истраживањима, има подршку скоро 70 одсто грађана, је ли та подршка довољна да се загризе та кисела јабука?

Та подршка била би довољна у било којој нормалној земљи света, па не видим зашто у Србији не би. Али да би се то десило, треба искрено тежити реформама, а додатни услови су већина у парламенту и јасна визија. Сада у Србији постоји та већина, а имамо и човека који говори да му је јасно шта хоће, али он није повукао још ниједан потез. Засад су то само најаве, а Вучић није дошао на власт пре 15 минута, већ је прошло годину и по дана. Зато је можда већ касно, можда више не верујемо у његове намере да он жели да промени Србију.

Ако Вучић не искористи ту шансу, какве су перспективе Србије?

Остаћемо ту где јесмо, на ивици беде, иако са оваквим становништвом, образовањем и енергијом људи можемо релативно лако да имамо 35.000 долара бруто домаћег производа по становнику. Није проблем у томе да не умемо нешто да створимо, поента је што свакоме од нас отму по 30.000 долара да подмире разне Србијагасове, Железнице, слична предузећа и владајуће партије. Ако се зна шта и како раде и ко их све толерише, поставља се питање - докле то може? Па, заувек. Део нас ће да ствара, они ће да троше још више и увек ће нам држати сламку мало изнад воде, да се не подавимо.  

Да ли је за вас природно да странка, за коју на локалним изборима гласа половина изашлих на биралишта, нема место премијера?  

Милошевић је у своје време могао да буде и председник кућног савета, али су сви знали ко одлучује. То је, дакле, могуће у државама у којима не постоји подела власти на судску, законодавну и извршну, већ је сва власт у „кућном савету“, како год се он звао. То и јесте највећи проблем, када не ставите човека број један на столицу број један.

Али премијер Дачић тврди да је, добијањем датума за почетак преговора са ЕУ, Влада Србије постигла историјски резултат, тако да нема ни разлога за превремене изборе?

Дачић је први прави производ „буразерске економије“ и „буразерске државе“ и искрено му верујем да он мисли да је овде све савршено. Уосталом, он ни у једном другом амбијенту не би могао бити премијер, са таквом партијом и таквим уверењима. Они држе јавна предузећа и преко њих хране своје партије. Зато и немају намеру да одвоје привреду од политике. Ни Дачић, ни Вучић, ни било ко други. И све док будемо имали такву „буразерску економију“, то ће бити сигуран знак да они не желе било шта да промене. Ако се то не промени, ништа друго не може да функционише. Јер за „буразере“ не важе ни закони. Једино што су одвели Србију корак даље ка ЕУ, али то нема везе са унутрашњом политиком Србије, већ са њеном спољном политиком. И што смо сломили кичму и предали Косово. Тај резултат им признајем, ако је и за кога је то резултат. То фактичко стање јесу постигли, али то нема ама баш никакве везе са оним како ћемо сутра живети.

Зашто је свеједно ко је овде на власти? Зато што Србија има труле механизме, које ће свако ко дође на власт наставити да злоупотребљава? 

То апсолутно важи за све владе. Ќолико је чланова имао ДСС док је био на власти, а сада не знам да ли би успели да напуне неки пристојан ресторан. А шта се у међувремену десило? Само то што су испали из механизама „буразерске економије“. Сада други управљају Колубаром, другим јавним предузећима и немају одакле да корумпирају чланство. Зато је после ДСС-а њихово чланство наследио ДС, а касније СПС. После избора број чланова СНС-а повећан је са 100.000 на 350.000. Хеј, то је стопа раста од 250 посто! А која су уверења тих људи да се учлане у странку која је дошла на власт? Да добију посао, да се снађу, да се „утале“... Зато ће се, ако СНС почне да пада, чланство разбежати за 20 минута. Е, зато странке и не дају те механизме власти, јер знају да од тога живе. Да је ико хтео да мења ствари у Србији, те везе би прво пресекао, јер је то рак-рана.

А како у том светлу посматрате изјаву премијера Дачића да ниједна Влада Србије није била ефикаснија од актуелне?

Он седи и гледа себе у огледалу и та му се слика највише свиђа. Али и његови претходници су се хвалили као и он. Свима се свиђао сопствени лик на премијерској столици. Људски је то донекле и разумљиво, али им треба рећи да се сви кидају од смеха када прочитају такву изјаву.
 
Рекли сте својевремено да криза у Србији може да траје још 300 година. Зашто сте толики „оптимиста“?

Овде не постоји ниједна интересна група која има реалну снагу и која би хтела промене. А онима који имају реалну снагу не пада на памет да спроведу промене, нити имају намеру да било шта мењају. Свако ко дође на власт понаша се као цар, а било шта да их питате, они одговарају као да су опозиција – требало би урадити ово или оно. А зашто то не ураде? Док не дођу на власт сви, да би нам се додворили, причају да ће бити различити, а када уђу у власт буду исти као и они пре њих. И то је тај зачарани круг, који заиста може да траје не 300, већ 600 година.

Зар нећемо пре тога пропасти?

Нећемо до краја пропасти, али ћемо живети на минимуму, на граници беде.

Да ли је оно за шта се залажу Крстић и Радуловић прихватљиво?

У основи јесте.

Зашто онда немају подршку, чини се чак ни у Влади?

Кључни разлог је – Кркобабић, а други је – Дачић. С друге стране, када би њих двојица пристали на те реформе, не знам колико би добили гласова на следећим изборима, јер они, осим социјале, претакања и популизма, не нуде ништа друго. Зато би подршка реформама за њих била равна самоубиству. Доскора је постојао  и трећи разлог – Динкић. Док је био у Влади, био је кочница у истој мери као Дачић и Кркобабић. Субвенције су његова идеја, ни на чему није штедео и држао се принципа да се данас потроши све што има, па таман сутра све пукло. Када је било вишка пара у буџету, уместо да врати део дугова, смислио је Национални инвестициони план, да би нашим новцем финансирао ширење своје „војске“.

Јесте ли осетили горак укус у устима када сте чули да ће фискални дефицит ове године бити 7,1 одсто БДП-а?

Од првог дана размишљам зашто су Крстић и Радуловић пристали, када виде с ким су у Влади. Да сам на њиховом месту, отишла бих, јер ништа не може да се уради. Што дуже остају, постају већи саучесници, а свака следећа реформа ће још теже проћи. Па, ако само под другим именом или у другој форми, остану Фонд за развој и СИЕПА, поставља се питање - јесу ли они уопште кречили?

Може ли Србија, с обзиром на то да јој ове године недостаје 5,5 милијарди евра, без аранжмана са ММФ-ом и је ли он могућ без битног заокрета економске политике?

Србија ће изгледа ове године морати да прода Телеком и да се за остатак некако поткрпи, али је питање шта ће у 2015, јер више неће имати шта да се продаје. Све паре које се прикупе од пореза на примања већа од 60.000 динара отићи ће у Србијагас, евентуално Железнице и Галенику. Зато свако ко плаћа тај порез сваки пут би требало да помисли на Бајатовића, Дачића и Вучића и да се пита мисле ли они преко наших џепова да воде земљу? И да ништа не промене.

Нови закон о раду изазвао је оштре полемике, синдикати најављују протесте, а ни Влада се о њему још није изјаснила. О чему је ту реч? 

Основу тог закона урадио је ЦЛДС, тако да су синдикати и нама рекли да је за њих то неприхватљиво. То мора да се уради, а противљење синдиката је као да неко неће да иде на операцију слепог црева, јер ће после имати ружан ожиљак на стомаку. Радници су интересна група, која ће изгубити привилегију да фирма може да им банкротира, али пре тога њих мора да намири. Сада ће да деле судбину предузећа и природно је што неће то да прихвате. Ја их не би ни терала на то. Битно је да се види да ли већина у земљи сматра да је то исправно.

Али овде ни послодавци месецима не исплаћују зараде... 

У нормалним земљама неликвидна фирма не може уопште ни да постоји. То се регулише законом о стечају и то се мора урадити и у Србији. Чак и да одмах нестане 50.000 или 100.000 фирми. Тек онда може нормално да се ради.  ДС је, нажалост, дозволила да опстану и фирме које нису плаћале своје обавезе и та пракса траје до данас. Мађарска је била толико оштра да је усвојила закон да власник иде у затвор на годину дана ако му фирма направи губитак од само три форинте! Прве године 70.000 фирми је отишло у стечај, а власници у затвор и никад се више нико није играо са тиме! А овде је „као добар дан“ да неком продаш робу, а он ти не плати. Зато и нема нових инвестиција. Законом о стечају морају се натерати сви да плаћају своје обавезе. Ако не могу, не смеју ни да постоје, да не кваре тржиште. А овде Симич каже да ће отерати Симпо у стечај „ако му дозволе“ и тиме шаље сигнал свима да се завитлавају колико год хоће. Такав амбијент не постоји ни у неразвијенијим афричким земљама.

Да ли би и једна фирма у Србији опстала да се примене таква правила?

Би, наравно да би нашли начина да плате своје обавезе када би знали да их у супротном чека затвор. Онда не би било изговора у стилу „немам, а и да имам одакле ми“. Људи су разумни и сада само користе оно што им систем дозвољава. Тога не би било када би правила важила за све.

Али овде изгледа постоје привилеговани играчи, за које не важе правила?

Наше судство мора да се унапреди. Без судије на утакмици свако би могао да ради шта хоће и био би хаос. Ако се укине „буразерска држава“ и успостави независно судство, само те две ствари обезбедиће да Србија већ прекосутра буде напредна.

Имате ли утисак да је ова власт променила однос према тајкунима, или гаји неке нове, „своје“ тајкуне?

То што су ухапсили Мишковића није ништа. Не видим да се ишта у амбијенту од тада променило. Код нас свака власт прави своје тајкуне и тек ћемо видети кога је изнедрила ова власт. Зато се паралелно са хапшењем мора направити амбијент који неће стварати нове тајкуне. А све је остало исто, буразери и даље раде, из јавних и државних предузећа исисавају новац. Неко и данас много зарађује само што забрањује да га сликају, јер ни новине у Србији више не смеју да објаве све што виде. Волела бих лично да видим Србију без тајкуна. Не видим ниједну корист од њих. Настали су коришћењем рупа у закону и политичких веза и ако би закони важили за све, они би сами отишли. Као што су отишли из Мађарске, Чешке, Пољске.

Зар не запошљавају неколико десетина хиљада људи?

А колико је стотина хиљада људи због њих остало без посла? Колико је приватних фирми пропало због тога? Да немамо тајкуне и монополе, много би се лакше дисало.



Милан Ћулибрк




No comments: